O vedenju volivcev in politikov je v pogovoru za sarajevski časopis Dani govoril znani srbski odvetnik Srđa Popović. Njegove besede si velja zapomniti tudi za slovensko predvolilno kampanjo in tudi volitve same. Demokracija ima smisel, ko imate ekonomsko neodvisnega in dobro obveščenega volivca, nekoga, ki ima informacije, in ki zna misliti, pravi Popović. Zakaj je to pomembno, je razložil na primeru Srbije. Pravi, da je tam 50 odstotkov prebivalcev polpismenih, neobveščenih, zastrupljenih z mediji, ki so financirani iz neznanih virov. “Prepričan sem, da tak človek ne ve, za koga glasuje, ko pride na volišče. Pravi - nekaj mu je bilo všeč. Kaj mu je bilo všeč?! To, da bodo aretacije, da bodo rehabilitirali Legijo (Milorad Luković-Legija je prvoobtoženi za umor nekdanjega predsednika srbske vlade Zorana Đinđića, op. p.),” razlaga Popović. Zaradi tega radikalci dobijo glasove milijona volivcev, zaradi tega je Milošević imel plebiscitarno podporo. O resnicah se namreč ne glasuje.

Izvinite, pa taj narod je više puta birao i Slobodana Miloševića! Nisam uopšte impresioniran brojevima. Možemo sutra izaći na izbore i izglasati da su dva i dva pet, ali oni to nikada neće biti. O istinama se ne glasa.

Srđa Popović nadalje tudi opozarja, da so nekateri politiki prepričani, da lahko počnejo, kar hočejo, da minister za notranje zadeve recimo lahko zahteva obnovo sodnih procesov. Gre za izjavo kandidata za srbskega notranjega ministra Milorada Mirčića iz stranke Srbske radikalne stranke (SRS). “To je neumnost! Preiskavo lahko uvede le sodišče na predlog tožilstva. Funkcija notranjega ministra s tem nima nikakršne povezave,” Popović kot odvetnik opozarja na neodvisnost sodstva in omejitve oblasti. Mirčić je s svojo napovedjo obnove sodnega procesa o umoru nekdanjega predsednika vlade Zorana Đinđića ljudem sporočil, da minister, pristojen za policijo, lahko počne, kar hoče. “To so signali, ki jih radikalci pošiljajo sloju prebivalstva, ki takšne izjave hoče slišati. Čudi me, ko ljudje rezultate volitev povezujejo s strankami, ko računajo oziroma kalkulirajo prve koalicije … Niso tukaj stranke problem. Problem je družba, ki za takšne stranke glasuje,” razlaga Popović.

Problem je društvo koje za te stranke glasa. Ne mogu da zamislim koji to milion ljudi glasa radikale. Kada tako nešto kažete, odmah vas optuže kako 30% građana proglašavate idiotima. Ne! Treba se suočiti sa činjenicom da živimo u zemlji u kojoj je 50% stanovništva polupismeno, neobavešteno, zatrovano medijima koji su finansirani iz nepoznatih izvora… Kada takav čovek izađe na biralište, siguran sam da on jednostavno nema pojma za koga je glasao. Kaže - nešto mu se dopalo. Šta mu se dopalo?! To što će da hapse, što će rehabilitovati Legiju… Demokratija ima smisla kada imate jednog ekonomski nezavisnog i dobro obaveštenog birača, nekoga ko ima informacije i ume da misli. Inače, to prosto brojanje glasova iza kojih ne znate šta stoji, to je glupost!

V pogovoru je Srđa Popović v marsičem pojasnil tudi sedanje razmere v Srbiji.

Ali verjame napovedi dosedanjega predsednika vlade Vojislava Koštunice, da bo odšel iz politike, če mu ne bo uspelo sestaviti vlade z radikalci, kljub temu, da v veliko ljudi v njem še zmeraj vidi vzor za patriota? Popović mu verjame. V zavesti številnih državljanov je še zmeraj človek, ki je zrušil Miloševića, a je inteligenten in za razliko od drugih srbskih politikov misli nekaj potez naprej. Koštunica je bil knjižni molj, odličen študent. Ne hodi med ljudi, sedi v svojem kabinetu in politične probleme rešuje kot šahovski problem. Vedno razmišlja naprej, enako kot Milošević “vodi izgubljeno bitko, v kateri je zmaga to, da nam ukrade še malo časa”.

Mislim da je sada već psihološki upao u jedno stanje u kome shvata poraz i samo želi da to što više košta. Međutim, za razliku od mnogih, mislim da je ovaj politički trenutak za nas veoma povoljan.

Pravi trenutek za njegov odhod je zdaj zato, ker je meja med dvema linijama, tisto, ki vodi v preteklost, in tisto, ki vodi v prihodnost, povsem jasna. To je zdaj tema razprav v Srbiji. “Ne prepiramo se več okrog bedarij. To je pravo, zgodovinsko vprašanje za srbski narod. /…/Ugoden trenutek je tudi zaradi tega, ker prvič v zgodovini tistim, ki so za Evropo, ta Evropa pomaga,” pojasnjuje Popović. Zakaj? “Ker je ustvarjena nadnacionalna skupnost, ki jo motimo. Ne vedo, kaj bi z nami. Srbija v Evropi je tudi njihov interes,” odgovarja znani odvetnik. Narodnjaki in radikalci bodo po njegovem mnenju še nekaj časa to ovirali, a vsi zgodovinski, geografski in politični razlogi so na drugi strani.

Tragično je to što je ova zemlja tako zaglibljena u porazu koji neće da prizna. Primećujem da, recimo, kada sportisti pobeđuju na nekim takmičenjima, reakcije ljudi su neverovatne. Jednom sam tako stajao u kolima zaglavljen u nekoj gužvi, na mostu, dok su pored mene prolazili navijači koji su proslavljali pobedu. Na licima tih ljudi ne vidite radost. Oni ne slave.
Oni su besni: sad smo vam pokazali! Ljudi drže flašu rakije u rukama, urlaju, ali vidite da nisu radosni. To je bes, inat! Onda shvatite zašto glasaju za radikale. Njima se sviđaju svi koji ne priznaju poraz. Ne, ne! Sve je bilo u redu i dalje ćemo u istom smeru, nismo poraženi. Samo žele to da čuju. Sve drugo je bolan povratak u realnost.

Kdor ni pripravljen priznati poraza, želi slišati, da ni poražen, čeprav ve, da je to laž? “Seveda! Po mojem mnenju je enako z zločini: če ne bi bili tako masovni, tako strašni, bi jih morda nekaj celo priznali,” pravi Popović.

Naravno! Mislim da je isti slučaj sa zločinima: da nisu bili tako masovni, tako strašni, možda bismo nešto i priznali. Ali, bili su suviše gadni, suviše odvratni da bi neko mogao da kaže - evo, jeste, radili smo te grozne stvari, stidimo se …

A ni za to je potreben čas? Nemci so potrebovali …

Tačno, slažem se. Slučajno pamtim statistiku: u Bavarskoj je 1963. g. bilo 35% državnih funkcionera bivših članova nacističke stranke… Znate, Milošević je imao plebiscitarnu podršku. Ovde je malo nevinih, malo čistih biografija. I onda, kada se kaže lustracija - ko će koga da lustrira?! Nekada zaboravimo dubinu devastacije koju je Milošević izazvao u Srbiji. Osim privrede, kulture, mislim da je najveću štetu pretrpeo ljudski potencijal…
Sećam se da me je 2001, kada sam se, nakon deset godina vratio iz Amerike u Beograd, Stojan Cerović pitao: “Šta ti je najjači utisak?”. Odgovorio sam: glupost! Ljudi su užasno zaglupili. Pa, ne idete nigde, nista ne slušate, ništa ne čitate, nemate nikakav kontakt, dnevno vas bombraduju tim gadostima…Ljudi su osetljiva bića i normalno je da stradaš. Potrebno je vreme, slažem se, ali neko u tom smislu nešto mora da radi. Takve stvari uvek dolaze “odozgo”. Ovde vlada autoritarni duh u kome samo poruke koje dolazi sa vrha imaju neku težinu.

Milošević je imel veliko podporo. Kaj se je zgodilo, da je njegovo nacionalistično gibanje prevzelo tudi veliko pametnih ljudi? Srđa Popović: “To se, verjemite mi, sprašujem vsa leta. Izgubil sem ogromno prijateljev in odšel v Ameriko. Videl sem, da me okolje zavrača, da nimam nikogar. Tri ljudi! Kaj se dogaja? Ne vem. Pogosto sem razmišljal o tem. Redki so se ubranili, redki uprli. Zgleda, da pamet ni bila ključna.”

Karakter. Neka individualnost, neko osećanje da čovek brani sebe, otpor pritisku da se prihvati nešto samo zbog toga što su to svi drugi prihvatili… Mnogi pametni su stradali. Tu “bolest” delim na dva perioda. Jedan je do ratova, gde je bilo mnogo lakše progutati tu “fascinantnu” priču, a drugi - tokom rata. Kada su na televiziji počeli da se pojavljuju leševi, koji su, naravno, uvek bili “naši” leševi…

Zakaj Srđa Popović zameri predsedniku Borisu Tadiću, da je socialistično stranko pozval k sklenitvi nacionalnega premirja?

Kada je donošena Rezolucija o Kosovu, za nju su u Skupštini glasale sve stranke, pa i Boris Tadić. U jednom momentu Ivica Dačić je rekao: “Ovo je politika Slobodana Miloševića. Došli ste na naše”. I to je apsolutno tačno. Time je zapravo Milošević suštinski rehabilitovan. Dačić je bio samo nespretan jer je javno rekao ono što svi znaju. A to smeta Koštunici. Ne više. Smetalo mu je dok je bio Trojanski konj u okviru DOS-a. Danas Dačiću više ne treba nikakva rehabilitacija Miloševića. Sve je završio.

Toda Tadića so okoliščine pripeljale v razmere, v katerih je danes, in zdaj ga je treba podpreti. Pri tem je imela liberalno demokratska stranka veliko vlogo.

Oni su počeli da ga prozivaju i, ako je hteo njihovu podršku, morao je nešto da pokaže. Usred kampanje za predsednika, Tadić se zato setio da udari šakom o sto i uđe u otvoreni sukob sa Koštunicom. U žaru borbe sa Tomislavom Nikolićem, zakucao se u poziciji koju sada mora da drži. Ona mu je pokazala šta uspeva, iako iza nje ne stoji nikakvo duboko, promišljeno uverenje. U pitanju je sujeta.
U Srbiji je veliki problem to što ljudi ne smeju da ostanu sami sa sobom, što uvek moraju da imaju nekoga oko sebe - klapu, društvo, raju… Moraju da pripadaju nečemu, a tako se ne ulazi u proces individuacije. Ljudi su zreli kada su sami sa sobom. Prosečan Srbin ima 12 godina mentalnog uzrasta i zato, kada mu date pušku, on se tome raduje, puca…Kada je reč o Tadiću, mislim da je on sada prvi put izašao iz senke svog tate, Ljubomira Tadića, iz senke Dobrice Ćosića, iz orbite u kojoj je bio zarobljen. Njegova sujeta, koja se odrazila na pravi način, je bila naša najveća sreća. Videli ste kako se raspalio kada je shvatio da mu je krenulo, da pobeđuje, da je dobio podršku. Pomislio sam - ovaj više ne sluša Dobricu Ćosića! Videli ste da je dobro reagovao kada su LDP-ovci pre neki dan bili kod njega na konsultacijama. Rekli su mu da ne mogu sa SPS-om, ali da će ga podržati i pomoći mu u svemu. Ti odnosi konačno moraju da se regulišu.

Pa bodo socialisti pogoltnili izročitev obtožencev za zločine, storjene na območju nekdanje Jugoslavije, Haaškemu sodišču, če jih Tadić pridobi v vladno koalicijo? Popovič: “Dačić (vodja socialistične stranke, op. p.) je povedal, da nasprotuje Haagu, a da ne nasprotuje prostovoljnim predajam.”

A mi znamo šta su “dobrovoljne predaje”. Imali smo priliku to da vidimo. Dakle, pola je posla već obavljeno. Osim toga, ako ste potpisali Sporazum u kome je uslov izručenje Mladića, šta ćete onda?! I vi ste na šinama!.. Pazite: ko god da formira vladu, imaće užasne probleme. Ovo je “ili - ili” situacija, pa zato Božidar Đelić, Dragoljub Mićunović i Čedomir Jovanović pominju demonstracije. Ovo je užasno važan trenutak i to se shvata.

Koštunica v vseh kombinacijah poleg mesta predsednika vlade zahteva policijo in tajno službo, zakaj?

To je logično. Traži potpuni imunitet i zato želi vlast po svaku cenu. Amerikanci bi rekli: jaše tigra. Tigar može da se jaše, ali postaje opasno ako se skinete sa njega. Može da vas pojede. Otkrivanje političke pozadine atentata na Zorana Đinđića bi bio pravi katarzični trenutak, trenutak velikog preokreta. Ne verujem da će se to dogoditi za mog života.

Objavljeno pod svet | | |