Pre neki dan, u „napadu multietničnosti“ Hašim Tači je jednom srpskom domaćinstvu poklonio traktor sa prikolicom. Iznenadjeni Srbin se ljubazno zahvalio na poklonu, ne krijući svoju moru: “Možda mi posluži da u njega natrpam porodicu i iselim se“.

Stvarno, da li će posle sutrašnjeg proglašenja nezavisnosti Kosova, Tačijev traktor služiti za prolećnje oranje, skorašnje bežanje ili za kopanje i odbranu novih kosovskih granica? Sada je sve do kosovskih Srba, od njih najviše zavisi kakva dogadjanja slede u postnedeljnom činu kosovske drame …

Najmanje verovatna mogućnost je da kosovski Srbi pristanu da žive pod Tačijevom vlašću. Imaju čvrsto obećanje Koštuničinog dela beogradske vlasti da će im pomoći da ostanu nezavisni u odnosu na Prištinu, i sve kazuju da je ogromna većina njih sklona da veruje da je to izvodljivo.

Dakle, kako stvari sada stoje Srbi će na Tačijevo proglašenje nezavisnog Kosova, uzvratiti „ostankom“ Severnog Kosova u granicama Srbije. Praktično će žrtvovati ostale srpske enklave.

Tada će Tači i njegovi evro-atlanski saveznici morati da otkriju karte. Dodje li do reprize „17. marta“, to jest masovnog rušilačkog „protesta“ Albanaca, biće jasno da se igra na kartu brzog i potpunog „čišćenja“ Kosova od Srba, posle čega neće biti teško završiti projekat stvaranja nove države na Balkanu.

Koštunica nije u stanju da spreči takav scenario. A eventualni oružani otpor paravojnih srpskih jedinica – samo bi pospešio i ubrzao čišćenje Kosova od Srba.

Druga mogućnost je – podela Kosova. Kontrolisanim sukobima niskog intenziteta bi se ocrtale granice podele, stvorilo novo faktičko stanje koje bi se vremenom legalizovalo. To pretpostavlja komplikovan i čvrst dogovor svih strana, što nije baš izgledno. Pogotovo zbog namere EU da ponovo baci kosku razdora izmedju Koštunice i Tadića.

Naime, ako narednih dana iz Brisela, kako najavljuju, ponovo ponude Srbiji da potpiše sporni Politički sporazum – razdor i pad srpske vlade biće neizbežan. Koštunica i najveći deo opozicije su beskompromisno protiv toga, jer bi to značilo posredno priznavanje nezavisnosti Kosova (a zauzvrat se praktično ništa ne dobija). A Tadić i njegovi saveznici su za, pošto veruju da bi izbegavanje potpisivanja tog dokumenta trajno skrenulo Srbiju sa puta u EU.

Dakle, ta „briselska koska“ bi bila dovoljna da se politička i društvena scena Srbija učini haotičnom. Čak ni novi izbori ne bi je umirili, a kamo li ujedinili. Bude li bačena, onda će to značiti da je na delu treća varijanta scenarija. A ona glasi – izbaciti Beograd iz igre, ostaviti kosovske Srbe bez ikakve podrške i zaštite iz matice. Tada će manje ili više mirno iseljavanje kosmetskih Srba biti neizbežan epilog.

Naravno, posledice kosovske drame neće se osetiti samo na Kosovu ili u Srbiji. Primera radi, bude li Slovenija medju prvima priznala Kosovo, onda je gotovo izvesno da će slovenačka privreda i ekonomija doživeti ozbiljne probleme u Srbiji. A vrlo moguće i u Rusiji koja će, nema sumnje, koristiti i štap u svojim bitkama koje vodi preko Kosova.

Koliko će nezavisnost Kosova uticati na jačanje raznih i brojnih separatističkih pokreta – odavno se već polemiše. Ali, ono čemu se najviše ćuti jeste činjenica da je teret kojeg će nakon sutrašnjeg proglašavanja nezavisnosti Kosova preuzeti EU – i najveći i najproblematičniji. I da može koštati mnogo više nego što se i pomišlja. Napraviti od Kosova normalnu i uredjenu državu koja će biti u stanju da se sama izdržava – posao je ništa lakši od onog u Avganistanu. Živi bili pa videli.

Objavljeno pod nt, svet | | |