Upozorenje: kada čujete ili pročitate da je Emir Kusturica nemoralni vlastouvlakač i srpski nacionalista - a nije baš da su prilike za to retke - oprez! Te javne presude se najmanje tiču Kusturice samog, a najviše i pre svih - upravo onih koji ih prihvate zdravo za gotovo!

Kusta je tu samo neizbežna “kolateralna šteta”, a ciljane i stvarne žrtve tih presuda su oni koji neupitno veruju u njihovu ispravnost i valjanost.

Da, baš tako, jer ta “kusto-lomija” samo je jedna od mnogih bitaka u sudbinski važnom “ratu vrednosti” koji se uveliko razbuktava na celokupnoj društvenoj sceni Srbije ( “ i šire”), a naročito u kulturi.

Dakle, ne atakuje se na Kusturicu zbog njega samog ili njegovih filmskih dela, već isključivo zbog opštih vrednosti koje on oličava. A zarad dominacije ili prevage vrednosti koje “kusto-lomci” propovedaju ili bi hteli da ih oni sami personifikuju.

Naime, nakon svakog oružanog ili političkog rata, oni kojima je pripalo da se ponašaju pobednički, ofanzivno pokreću “rat vrednosti”, pošto bez pobede i u tom ratu ne mogu računati na stabilniju i dugovečniju vladavinu. A “prva ofanziva” je uvek ista: instaliranje nove moralno-političke podobnosti, svejedno da li se to čini prikriveno i nežno ili otvoreno i grubo.

Pri tome, svi u tu svrhu koriste dokazano efikasno sredstvo za prevaspitavanje ili educiranje masa: marginalizovanje i denunciranje onih najistaknutijih javnih ličnosti koje osvedočeno i dalje uporno drže do onih nepoželjnih ili “prevazidjenih” vrednosti čija su personifikacija.

Šta je to sporno što oličava Kusturica? Najkraće, reč je o njegovom poimanju pravde, morala i istine: on je, i u razmerama koje uveliko prevazilaze balkanske granice, nesumnjivo najpoznatiji pristalica i misionar škole vrednosti na čijoj kapiji piše “vaš stav vredi onoliko koliko ste spremni da se žrtvujete za njega!”.

Niko od bivših i sadašnjih Jugoslovena nije kao Kusturica dobijao tako primamljivu i isplativu ponudu da se odrekne ličnog stava: bilo je čak dovoljno samo da ćuti ili ućuti, i da na navrati u Sarajevo tek da ga usnime, pa danas ne bi znao gde da smesti oskare i druge belosvetske nagrade.

A da je prihvatio da bar jednom javno opauči po srbo-četničkoj agresiji ili srpskoj genocidnosti, sada bi nogom otvarao ne samo vrata švajcarskih banaka, već i ona na Beloj kući.

U teškim vremenima je najteže, ali i najvažnije, prepoznati vlastiti zadatak, a Kusturica ga je prepoznao u tome da ostane svoj i na strani onog što je on smatrao nesumnjivom pravdom i istinom, ma šta to drugima značilo i ma koliko ga koštalo. Naravno da se može sporiti oko nekih njegovih političkih ocena i procena, ali ne i oko lične bezinteresnosti njegovih namera.

Kusturica je ostao veran sebi i nakon što su ga u Sarajevu promovisali u veleizdajnika, a na Zapadu počeli da uskraćuju, denunciraju, posredno kažnjavaju. Žrtvovao se za vlastiti osećaj i meru moralnosti i pravdoljubivosti. Stvarno, gde to sada ima? I valja li tome učiti mlade?

Na ulaznim vratima škole vrednosti koju zastupaju Kusturičine sudije, stoji: “Vaš stav vredi samo i onoliko koliko je neko spreman da vas nagradi za njega”. Dakle, mani moral i pravdu, gledaj svoju korist i od čega se dobro živi.

Drugačije rečeno: dok Kusta ne bi poljubio svinju u dupe makar nikada ne jeo čvaraka, “kusto-lomci” to zdušno rade zarad i jednog čvarka. Ili: on bi da veže konja samo tamo gde on misli da mu je mesto ili bar tamo gde je prisiljen da to učini da bi sačuvao i konja i sebe, oni uvek i samo tamo gde im aga kaže, makar to bilo i na dnu mora, i makar se svi konji podavili, samo da je njima lično dobro.

Razumljiva je ta i takva razlika i zbog sledeće činjenice. Kusturica je postao svetski priznat i slavan isključivo zbog umetničke vrednosti njegovih dela, po čemu već odavno spada u ne baš brojne izuzetke medju priznatim i slavnim umetnicima savremenicima.

“Kusto-lomci” su, nije sporno, nedostižno daleko od Kustinog umetničkog rejtinga u svetu, ali za razliku od Kuste oni su neuporedivo poznatiji od vlastitih umetničkih dela. Nužno, jer su ih, uprkos tome što su oni sami posebno naglašavali svoje “nadsrpsko” biće, proslavili kao onu retku vrstu “dobrih Srba” koji su u zapadnim medijima, a i u vlastitim delima, otvoreno potvrdjivali i nadogradjivali tamo vladajuću istinu o srpskom narodu i onom što je u ratu počinio.

Kusturica se nije slagao niti slaže sa tom njihovom istinom, bar ne u onom njenom delu gde je svo zlo srpsko, sva patnja muslimanska, hrvatska i albanska, a sva dobrota i pamet zapadno-američka. I njima je to bio, i jeste i dalje, dovoljan dokaz da ga denunciraju kao srpskog nacionalistu.

Ali, ne zbog sadržaja njegove istine, već radi načina na koji on svoju istinu kazuje i objašnjava: uvek je to - za njih nepoželjna i neugodna, a za tzv. obične ljude prijemčiva - priča o pravdi i moralu!

“Kusto-lomci” na istinu gledaju neuporedivo prostije: na ulaznim vratima škole vrednosti koju zastupaju, stoji i “istina je ono što se dogovori da je istina”. I nije im sporno ko je nadležan za dogovor o jedinoj istini, a i kako glasi dogovorena, dakle, jedino važeća istina i o onome što se desilo i dešava na Balkanu i u svetu poslednjih desetak godina.

Pošto etiketa srpskog nacionaliste ne ugrožava dovoljno Kusturičin moralni lik, u paketu sa njom obično ide i ono “nemoralni vlastouvlakač”. A kao dokaz, nudi se činjenica da je Kusturica divanio sa Miloševićem, a potom i sa Koštunicom i Djindjićem. Svašta, pa ko to pametan ne bi volio da ima priliku da privatno porazgovara sa čelnikom vlasti, svejedno da li vlast bila diktatorska ili demokratska? Te posete mogu biti samo dokaz Kustine intelektualnosti, nikako nemoralnosti. Jednako kao što je odbijanje razgovora samo dokaz neintelektualnosti, a ne moralnosti.

Uzgred, Kusturici se uopšte ne zamera što je privatno razgovarao i sa mnogim zapadnim liderima. O tome uredno ćute, iako se sami, i na sva medijska usta, hvale kada god budu pripušteni na neki zapadni dvor.

Kusturičino poimanje morala, pravde i istine je – bezinteresno, i kao takvo nepoželjno za svaki koristoljubiv interes. Otud je moguće da Kusturica nije po volji ni nadnacionalista ni nacionalista, kako u Sarajevu i Beogradu, tako i na Zapadu.

Naravno, nije bilo, nema i neće ni da bude društva koje isključivo počiva na opštim i bezinteresnim vrednostima. Medjutim, društva u kojima uspiju da iskorene te i takve vrednosti - i sama nestaju. Baš zbog toga je Kusturica dragocen i kada greši, i kada ne volimo ni njega ni njegove filmove.

Objavljeno pod svet | | |