Njih dvojica – samozvani „vodja slobodoumnog sveta“ i samoproklamovani „jedini demokrata na svetu“ – sve snažnije odmeravaju mišiće preko srpskih ledja.
Prvi, Buš, sa obe ruke uhvatio „15 posto srpske teritorije“, pa svojski tegli kako bi je kao komad pogače otkinuo i poklonio svojim najfanatičnijim obožavaocima na planeti da na njoj proglase (za sada) drugu albansku državu u Evropi.
Drugi, Putin, opet, ustima drži „ostatak“ pogače, to jest Srbije, pa kao ojačali „Petar Veliki“ – ometa prvog u njegovoj nameri, cedeći svako malo kroz zube: “Džordže, brate, što si uzeo uzeo si, sada sve delimo lapo-lapo“.
A Srbi? Naravno i tradicionalno – podeljeni. Ali, pritom, svi - sve zabrinutiji. Jer, dobro znaju kako prolaze miševi dok se dva slona tuku oko njih i u njihovoj kući.
Da nevolja bude potpuna, ni na vidiku neke političke snage ili ličnosti koja bi bila u stanju isposlovati da Srbija ne bude lokalni front u globalnoj borbi Vašingtona i Moskve.
Tako nešto, zapravo, sada nije ni moguće. Jednostavno, Srbija više nema šta da ponudi Bušu i njegovim zapadnoevropskim saveznicima, ne bi li ih, za uzvrat, prestali toliko voleti (nije cinizam, samo tako zvuči, pošto se i najočiglednija nepravda ili nevoljnost prema Srbima isključivo objašnjava bezinteresnom ljubavlju prema istim).

Vlast i elita u Srba su u poslednjih šest i kusur godina već darovali Amerima praktično sve što su od njih tražili, od najvažnijih i najprofitabilnijih ekonomskih resursa, pa do ličnog i kolektivnog samopoštovanja i dostojanstva. Neko će reći - a što onda ne daju Mladića? Nije do njih, to treba Amere pitati.
Bespogovorno udovoljavanje svim američkim zahtevima i željama, prekinuto je na kosovskom slučaju. Očekivano i razumljivo, jer bi drugačiji stav bio u većinskom delu naroda ili birača tretiran kao – otvorena veleizdaja.

Na američko sve tvrdje insistiranje da Kosovo bude nezavisno, srpski političari su počeli da odgovaraju na isti način - zaklinjanjem da nikada neće potpisati nezavisnost Kosova. Ali, tu zakletvu je odmah i do potpune beznačajnosti svela činjenica da niko pa ni Ameri nisu niti će ikada zahtevati od njih da nešto tako potpisiju! Jer, ti njihovi potpisi i nisu potrebni da bi se Kosovo promovisalo u samostalnu državu.
U svakom slučaju Ameri su bili veoma zadovoljni takvim otporom. A onda su u igru ušli Rusi i sve pokvarili.
Koliko su time biloi iznenadjeni i beogradski političari , najilustrativnije kazuje to što je predstavnik srpske vlade, tih dana, na sednici Saveta bezbednosti rekao da Srbija „podržava stav Rusije prema Kosovu“!
Da Putin ne brani Kosovo zbog Srba, jasno je i najzagriženijem rusofilu medju Srbima. Uostalom, i sama Moskva svako malo podseća da je reč o istorijskom ruskom „ne“ američkoj vladavini svetom, a ne odbrana mladjeg brata.
Uprkos tome, Putinova popularnost medju Srbima dramatično raste. Pre svega, kao čoveka koji se otvoreno i uspešno protivi američkom gazdovanju planetom, i koji bi mogao da pomogne Srbiji da izbegne sudbinu koju joj je namenila Amerika.

O kakvoj sudbini je reč? Pre dve godine, bivši ministar policije, Dušan Mihajlović, javno je pozvao sve srpske političare da narodu konačno priznaju istinu koja glasi: Amerika i njeni evropski saveznici nas neće pustiti na miru sve dok Srbija ne bude svedena na granice „beogradskog pašaluka“! Niko se ni do danas nije oglasio na taj poziv. Ni da potvrdi ni da negira. Nisu se javili ni Amerikanci, iako uredno reaguju i na mnogo bezazlenije izjave i tvrdnje.
Izmedju čega, zapravo, sada biraju Srbi? Izmedju čekića i nakovnja!

Čekić, odnosno Buš, voljan je da plati Srbima odštetu za „duševnu bol“ koju će pretrpeti kada im uzme južnu pokrajinu. Ne dolarima, već time što će ubrzati prijem Srbije u NATO. Drugim rečima, i pre svega, dati im priliku da što pre odu u Avganistan ili Irak, u humanitarno-oružanu misiju uterivanja demokratije.
Dakle, nema odštete za srpsku imovinu na Kosovu, u šta spadaju i ogromni prirodni resursi. A, što je Srbima veoma važno, Ameri pritom uredno izbegavaju da kažu da više neće biti sličnog otimanja srpske teritorije.
Nakovanj, to jest Putin, ne poziva političku Srbiju u saveze i unije, čak više podržava njenu želju da udje u EU. Ali ne i onu za ulaskom u NATO. Putin traži da ruski kapital bude u Srbiji najmanje jednako dobrodošao kao i američki. I, naravno, poručuje: što ta dobrodošlica bude izdašnija, to će energetska budućnost Srbije biti toplija i berićetnija.

Vlast u Srbiji je sve do pre neki dan bila jedinstvena u ponašanju: 1.izražavala umerenu zahvalnost Rusiji zbog podrške u borbi za Kosovo i 2. nemo ćutala na sve što Amerika čini za nezavisno Kosovo, a što je ne retko prelazilo čak i granice kućnog vaspitanja (recimo, američki ambasador počeo čak i po školama da ubedjuje mlade Srbe da je za njihovo dobro da Srbija ostane bez Kosova).
To harmonično ponašanje narušio je srpski premijer Vojislav Koštunica, rekavši da je na delu srpsko-američki boj za Kosovo! I poručivši Bušu da poklanja Teksas i Ohajo a ne srpsku teritoriju.
Da li je to Koštunica nabacio loptu Putinu pred njegov susret sa Bušom (u ponedeljak) ili je reč o stvarnom zaokretu prema Moskvi? Predsednik Srbije Boris Tadić se nije oglasio. Što mnogo govori.

Uoči susreta sa Bušom, Putin je poručio: “Rusija se vraća na Balkan“. Dakle, dodatno betonirao stav oko kosovskog pitanja. Američki stav je suprotan i odavno čvrst kao beton, pa podela Kosova kao jedino kompromisno rešenje postaje sve izglednija. Srbi zvanično nisu za podelu, ali bi je prihvatili ako se servira kao rusko-američki dogovor.
A Albanci? Pa, lider Albanaca na jugu Srbije već je rekao da će, ne bude li Kosovo nezavisno, krenuti u borbu za otcepljenje i tog dela Srbije (Vranje, Bujanovac, Medjenja).
A šta ako Buš da Putinu ponudu koju ne može odbiti a koja znači ruski pristanak na nezavisnost Kosova? Takvu mogućnost ne isključuje gotovo niko u Srbiji. Bar ne privatno.

Dakle, nema više pameti koja može pomoći Srbima i Srbiji. Zakasnilo se. Slonovi su već u klinču.

Objavljeno pod svet | | |