Ona je moj omiljeni pisac. Dok piše, ponekad joj grickam staklena dugmenca na ledjima košulje. Kaže da joj se svidja kada to radim. A kada ne piše, stalno vreba kada ću se ja uhvatiti tastature; to je njeno vreme za nežne šetnje po mom okovratniku…

Ono o čemu ona piše nije trivijalno kao njen brak, društveno-politička situacija, ili nekoliko hiljada kilometara vazdušne linije izmedju njene i moje poštanske adrese.

Ona, zapravo, ne piše, nego – slika rečima. Sebe, mene, nas, njene kćeri … U tim pisanim slikama koje šušte kao staniol sa koga je polizana čokoladica, sve je – pouzdano i neizvesno! Koliko samo – zavodljivo!

Uostalom, evo jedne njene slike, ili skice kako ju je nazvala u popratnoj fusnoti. A koju mi je proletos ispisala, sedeći u neudobnoj stolici jednog internet-kafea. Dakle:

„U pozadini konjanik. Stranac, plemić koga je otac sklonio od kraljevog gneva na vazalsko imanje bosanskog vlastelinčića. Posluzi su rekli da je novi momak za sokole.

Vlastelinova kćerka mu je samo jednom videla oči u prolazu. Čak su im se i konji mimoilazili bez trzaja, ukočenih pogleda.

S njegovim dolaskom, na njenim samotnim šetnjama, osim vučjaka, počeli su da je slede i kliktaji dve ptice. Njegovi sokolovi. Pravilne sinkope kliktaja, geometrijski raspored. Vitice i meandri. Zastajala je otkrivajući pravilnost i red. Figure i njihove promene izazivali su nemir, strepnju.I radost. Počela je da joj se raskriva kliktava tajna – jezik ptica. Njegov govor.

Iskradala se noću i vrtela u krug po poljima, oči su joj postajale modre od iščekivanja čudnih znakova…

Negde pred jesen došli su po njega. Nisu se ni osvrnuli jedno za drugim. Prestrastni za ovozemaljsko.

Kada bi zatišavali kliktaji sokolica u njoj, silazila bi u reku i kupala se trepetima ptica. To joj je raznjihalo zdravlje, i u groznicama, onima oko nje se činilo da čuju kako govori neki tudji jezik…

Udala se za ratnika. Kao i sve drugo, i ona mu je bila samo plen. I žene je uzimao kao piće i hranu. Ali ova…počela je da ga čini razdražljivim i slabim. Krotka, nijedna suvišna uzbrdica ili nizbrdica u glasu. Osim…što je vodila ljubav divlje, začudno i izazivajuće, kao da nije sa ljudskim bićem, nego izazivala smrt. I zato mu je radjala kćeri…

Ratnik se pretvorio u pauka, vrebao na svaki njen pokret. Njeni dani, beskrajno uzmicanje i pravdanje. Počeo je da je zaključava. Nekad je mirno sedela igrajući se rukama, a ponekad bi vikala, klela, noktima kidala vrata. Ujutro bi ratnik skupljao krvave nokte i ljubio ih.

Jedno jutro zaboravio je da je zaključa. Odjurio je s naoružanim momcima.

Ona, vedra i pribrana, izašla je u polje. Potom zašla u šumu, retku i vlažnu. I počela da se oglašava kliktajima sokolica. Tu je sela i čekala Stranca. Nije joj trebao znak…

Vratila se u zoru. Znala je da u utrobi nosi njegovog sina.

Umrla je na porodjaju. A sinovljevo ime urezali su na njen stećak…“.

Izostavljam poslednju reč njene skice – ime sa stećka. Jer, ono se tiče samo nje i mene.

A, umalo da zaboravim da kažem što joj je bio motiv da mi ispiše tu skicu. Citiram je: “Znaš, patetična kakva jesam, htela sam da ti se približim, ali sam se sramila. Posle mi je bilo još gore … Malkice je čulna, zar ne?“.

Objavljeno pod opilki | | |