Tog avgustovskog popodneva, pre petnaest godina, u ratnom Sarajevu, činilo nam se da granate sa srpskih položaja preleću tik preko naših glava. Zastrašujući fijuk što prostruji kroz kosti, dve-tri sekunde beživotne tišine, pa eksplozija…

Granate su padale na susedno naselje, sve se videlo kao na dlanu. Brojali smo ih. Kada utihnu dvanaesta, neko od komšija primeti:
- Sve su pale ispred kuća!

Stvarno. Prvi put ni jedna jedina kuća nije bila ni gelerom okrznuta, a kamoli razrušena.
- Namerno fulaju, neočekivano prozbori komšija Hasan.
- Opa, Hasane, počeo si da braniš četnike - uzvrati predratni taksista, u uniformi i sa naravi ratnog islednika lokalne policije u našem kvartu.
- Pusti ga, vidiš da je stari prolupao - javi se jedan Hasanov drugar i ispisnik iz susednog ulaza.
Do zloslutnosti neprijatni muk prekinu sam Hasan:
- Mislite šta god hoćete, ali taj koji je komandovao ovim granatiranjem, mora biti neki dobar čovek. Pa, vidite kako su kuće načičkane, teže ih je profulati nego pogoditi. Taj dobri čovek je sigurno namerno fulao. Nisi svi ljudi isti. I mnogi od njih su na neki način primorani da gađaju po nama…

Svi ćutimo. Čak i lokalni islednik. Ljudska dobrota čak i u zlu traga za dobrotom. Dobri ljudi plaču na oba oka. Njihova osećanja ne omedjuje nacija i politika …. Onda se bez reči raziđosmo…

Objavljeno pod življenje s slogom | | |