Pre četiri godine, 12. marta, ubijen je premijer Srbije Zoran Djindjić. Ko ga je i po čijem nalogu ubio?
- Punu istinu o atentatu nećemo saznati ni za 30 godina, ponovio je ovih dana, a po ko zna koji put, Djindjićev telohranitelj Milan Veruović (i sam teško ranjen u atentatu).
U godinu isti pesimizam deli i Dušan Mihajlović, ministar policije u vladi ubijenog premijera.

Dakle, dva po prirodi posla najupućenija čoveka u ono što se dešavalo uoči i u toku atentata – uverena su da će se na istinu decenijama čekati, ako je uopšte ikada bude. Otud ne čudi što im niko u Srbiji ne protivreči. Jednostavno, opšta je saglasnost da će sve biti kao i u slučaju atentata na Kenedija.
Ali, istovremeno, maltene niko nema ličnu dilemu oko toga ko je naručilac a ko izvršilac atentata. Praktično, dva su tabora.

U prvom, malobrojnijem, tvrdo su ubedjeni da su ubice upravo oni kojima se već treću godinu sudi (pripadnici specijalne jedinice „Crvene beretke“). A da je politička pozadina atentata – perfidno delo Vojislava Koštunice i njegovih saradnika i saveznika.
U drugom, većinskom taboru, ne veruju da su optuženi kriminalci izvršioci atentata ili da su oni jedini. Dokaze svom uverenju nalaze u samom sudskom procesu. Recimo, iako čak osmorica neposrednih svedoka ubistva premijera Srbije tvrde da su ispaljena tri metka (medju njima i gore spomenuti Veruović), tužilac i dalje insistira da su bila samo dva.

Nije svejedno, jer ukoliko bi se prihvatio i taj „treći metak“, to bi – prema predočenim tragovima tog „nepriznatog“ metka - nužno značilo da se na Djindjića pucalo i sa drugog mesta, odnosno i iz zgrade koja je tačno preko puta ulaza u zgradu Vlade, gde je ubijen srpski premijer. Dakle, u igri bi bio još jedan atentator, što celu optužnicu dovodi u pitanje.

Dalje, kao dokaz se navodi i činjenica da sudsko veće uporno odbija da izvrši rekonstrukciju atentata! Kao, nije potrebno. Takodje, nema valjanog odgovora ni na pitanje kako se moglo desiti da se, za analizu uzeta krv ubijenog premijera - pokvarila?! Ili, ko je dozvolio da nestanu vrata ispred kojih je izvršen atentat i na kojima su tragovi metaka? Jednostavno, neko ih je odmah zamenio novim, a ne zna se gde su stara!

Ma, sličnih pitanja bez zadovoljavajućeg odgovora je mnogo, zaključno sa onim: kako je moguće da su atentatori, iako vrhunski profesionalci, pušku iz koje je pucano – zakopali na nekoj livadi? „Sahranili“ su je, umesto da su je uništili, kako se to već odavno radi u svim iole boljim američkim krimi filmovima.

E, u većinskom taboru koji sumnja da na optuženičkoj klupi sada sede prave ubice, ili bar ne svi oni, postoji saglasje da je glavni naručilac atentata – iz inostranstva! Čak je i Miodrag Isakov, ministar iz Djindjićeve vlade, rekao da atentata ne bi bilo da nije bilo „miga iz vana“! Doduše, to isto, ali samo u poverenju, govore i drugi političari iz te garniture.

Zašto bi neko iz inostranstva naručio Djindjićevu likvidaciju? Odgovor je uvek isti: zbog naglog političkog zaokreta pokojnog premijera Srbije. O čemu je reč?

Fakta kazuju sledeće o tom zaokretu. Par meseci pre atentata, Djindjić je najmoćnijim zapadnim političarima (Bušu, Bleru, Širaku…) poslao pisma, ne baš diplomatski sročena. U njima je neuobičajeno otvoreno tražio odgovor na pitanje – do kada će da im Srbija služi samo „kao valuta za potkusurivanje“. Naime, podsetio ih je da su on i njegova vlada sve učinili što su oni tražili od njih, čak i uprkos tome što je to bilo protivno nacionalnom interesu srpskog naroda i njegove države, ali da za uzvrat ništa nisu dobili.
Djindjić im je bez okolišanja poručio da Srbija više ne želi da bude žrtva politike koja na udovoljavanju bosanskim muslimanima i kosmetskim Albancima gradi dokaz da nije usmerena protiv islamskog sveta. I zatražio da se odmah krene sa odlučnim razrešavanjem pitanja Kosova i Metohije.

Ponudio je tri varijante:1. da KiM bude federalni deo Srbije 2. da se KiM uredi sama kao federacija i 3. sporazumno ragraničenje, to jest podelu južne srpske pokrajine.
Reakcije u Vašingtonu, Berlinu, Londonu, Briselu i drugim prestolnicama bile su negativne. Sam Djindjić je tada izjavio da je zbog tih pisama, odnosno političkog stava, „izgubio mnogo prijatelja vani“. Upozorili su ga da je njegova politička ofanziva došla u najgore vreme i da može samo da šteti interesima „medjunarodne zajednice“ u Iraku i Avganistanu.

Djindjić se nije pokolebao. Jer, svojom novom politikom je upravo želeo da spreči da prilike u Iraku ne postanu razlog novog žrtvovanja Srba i Srbije. Usudio se da kaže da on želi da se o sudbioni njegove države odlučuje u Beogradu, a ne u Vašingtonu i Briselu.
Dva poslednja meseca života, mogli su to da zapaze i gledaoci tv dnevnika, Djindjic je delovao kao čovek koji se ne smeje i ne nada. Ni traga nije bilo od njegove čuvene energije i optimizma.
U poslednjem intervjuu, objavljenom samo dva dana pre atentata, Djindjić je sasvim otvoreno rekao da je ostao bez podrške iz inostranstva. I naveo razloge. Zato se odomaćilo da u Srbiji govore: “Djindjića je ubio poslednji intervju u Večernjim novostima“.

Svi koji su bili blizu ili bliski sa Djindjićem mogli su tih dana čuti od njega da su ga „Ameri pustili niz vodu“. Dakle, kada je reč o političkoj pozadini, u Srbiji jedni tvrde da iza atentata stoji vlastoljubivi Koštunica, a drugi su, opet, ubedjeni da je to američko delo.

Inače, kako vreme prolazi, žal za Djindjićem je sve veći. Zbog toga što je spremno i odlučno ispunjavao svaki zahtev takozvane „medjunarodne zajednice“, uključujući i hapšenje i isporučenje Miloševića Hagu, mnogi su ga smatrali slugom i poslušnikom Zapada.
Ali, kada je Djindjić sam javno priznao da zauzvrat ništa nije dobio i da više ne želi da žrtvuje nacionalne interese Srbije zbog političkih interesa zapadnih sila – kritičari su mu sve oprostili. Pogotovo što je bio u stanju da prizna grešku, jer to je osobina samo velikih državnika.

Djindjić nije bio ni manji ni veći nacionalista od Šredera ili Širaka. Njegov zaokret u politici prema zapadnim silama – bila je njegova državnička odluka. Prosto, za Djindjića nije više imalo smisla ni opravdanja da bude nem na čelu države od koje se samo traži poslušno žrtvovanje.
A svestan da će to uzaludno žrtvovanje potrajati sve dok se ne reši pitanje Kosmeta, odlučio je da odlučno krene u njegovo rešavanje. Zato se nije ustručavao da kao poslednju soluciju ponudi i podelu.
Nisu ga podržali ni u inostranstvu, ali ni kod kuće. Srpski političari koji se sada bore za Kosmet, tada su govorili Djindjiću da „nije vreme“ da pokreće taj problem. Zbog Iraka i Avganistana.

Mene lično, kada ovih dana razmišljam o Zoranu, najviše boli i mori činjenica da je on znao da će biti ubijen! I ponašao se kao neko ko se pomirio sa takvom sudbinom. Ja mu nisam verovao …

Zoranovo ubistvo je delo onih od kojih se ne može naći zaštita. To je jedino sigurno, ma ko to bio.

Objavljeno pod svet | | |