Prvih godina nakon osamostaljivanja, Slovenija i Slovenci su uživali posebnu blagonaklonost u norveškoj javnosti. Ali ne zbog zajedničkih venetsko-ilirskih gena, već ubedjenosti Norvežana da su upravo oni i njihova država uzor „slovenačkim prijateljima“. Otprilike, Slovenci su kao i mi Norvežani, dakle, mali „skijaški“ narod kojem je „miroljubiva pragmatičnost“ glavna životna filozofija, pa je prirodno što se na nas ugledaju.
Da li je takvo raspoloženje Norvežana prema Slovencima i Sloveniji imalo valjano pokriće, sada je svejedno. Jer, u Norveškoj se više i ne sećaju te nekadašnje bliskosti, a kamo li da se njome hvale.
Kada sam ovih dana na tu činjenicu podsetio jednog od uticajnijih norveških političara u poslednjih dvadeset i kusur godina, on „s nokta“ reče:
- Bili smo slabo obavešteni, nismo znali da Slovenaca ima 100 miliona.
I potom uz osmeh doda: “Zvuči ti poznato, zar ne …“.
Da, zvučalo mi je poznato … Sada već daleke 1995.godine, u jednoj tv emisiji, bio sam gost zajedno sa norveškim političaren koji je u to vreme u ime tzv „medjunarodne zajednice“ radio na poslovima „evro-atlanskih integracija“ istočnog dela evropskog kontinenta.
Taj čovek se već u uvodnom pledoajeu toliko kurčio kako deli šamare levo-desno i diljem planete, da ga ne bi opravdalo ni to da je bio predsednik USA. Otud nisam odoleo a da ne kažem: “Očito je da sam ja slabo obavešten, nisam znao da Norvežana ima 100 miliona“.
Ljutnuo se na tu moju opasku, i u znak odmazde počeo me educirati o maltene sudbonosnoj ulozi Norveške, a time i njegove lične, u čovekoljubivoj misiji „demokratizacije“ svakog delića planete.
Uzvratim mu „upozorenjem“ da se čuva da ne oboli od „Miloševićevog virusa“. Pojasnih da je Milošević u temelju svoje politike imao ugradjenu grešku iz koje su se porodile sve ostale, a to je da se ponašao kao da Srba ima 200 miliona.
Nismo dalje širili, pošto je voditelj usmerio daljni razgovor na temu integracije stranaca u Norveškoj …
Kasnije ću saznati da je moj kurčeviti sabesednik i pre te emisije nekoliko puta bio upozoren da njegovo ponašanje nije u skladu sa interesima Norveške. Otud mi je bilo prirodno što se potom taj medjunarodni diplomata dugo nije pojavljivao u norveškoj javnosti, tačnije sve do vesti da je prekomandovan da direktoruje jednim od državnih instituta tipa „lezi-hlebe-da-te-jedem“.
Ali, da se vratim onom „nisam znao da Slovenaca ima 100 miliona“. Najkraće i najgrublje rečeno, iz ugla norveškog pogleda na svet, slovenačka spoljna i državna politika nije u skladu sa interesima Slovenaca. Jer, ona ih ostatku svetu ne prikazuje kao mali, miroljubivi i pametni narod koji želi da bude u dobrim odnosima sa svima, da pomaže i posreduje kad god i gde god može.
Naime, ko ne zna koliko je brojan slovenački narod i kolika je Slovenija, po ponašanju nekoliko ključnih aktera zvanične Ljubljane na medjunarodnoj sceni, lako bi mogao da pomisli da je reč o narodu i državi bez kojih se ne može rešavati ni jedan svetski, a kamo li balkanski problem. Opet, oni koji su upućeni u geografiju mogu se samo nasmejati tom neskladu.
Najslikovitiji primer je Jelko Kacin koji se u svojoj EU-misiji po Balkanu ponaša tako bahato i nevaspitano da ga već odavno niko ne uzima za ozbiljno. Čovek pravi štetu, i sebi i svima koje predstavlja i zastupa. Naravno, takav Kacin je moguć samo tamo gde je kurčevitost postala način vodjenja politike, i državne i medjunarodne.
Ako neka od malih država ima povoda ili razloga da se razmeće svojom velikom ulogom u životu planete, onda je to svakako Norveška, pošto je već decenijama pouzdani, verni i vredni zastupnik interesa SAD i NATO, i to ne samo na evropskom kontinentu.
Ali, ne samo da se ne hvale time, već su ulagali i i dalje ulažu ogromne pare kako bi izgradili i učvrstili sliku o Norveškoj i Norvežanima kao malom narodu i maloj državi kojima su mir i humanost jedina politika. Otud je, recimo, jedan Kacin nemoguć u norveškoj vlasti. Najmanje zbog njegove bezbrižnosti prema dobrom kućnom vaspitanju.
Pre nekoliko godina, radeći na jednom istraživanju, ustanovio sam, na primer, da je najuticajnija dnevna novina u Norveškoj, u toku 12 meseci čak 38 puta imala naslovnu stranicu preko koje je ogromim slovima pisalo „Hvala, Norveška!“. Povodi za ta silna zahvaljivanja bili su razni: od pomoći da se spasi zdravlje teško obolelom dečaku u Pakistanu, do uspešnog posredovanje u nekom lokalnom sukobu.
I na taj način svaka norveška vlast strogo pazi da je i Norvežani sami i celi svet doživljavaju i prihvataju kao dobre ljude dobre volje. Slučaj gore spomenutog diplomate koji se kurčio bio je baš izuzetak, toliki da se zbog toga još pamti i moja opaska na račun njegovog ponašanja.
Koliko su Norvežani umešni u ulozi koju su si odredili u medjunarodnoj politici, uverljivo svedoči i njihov odnos prema Srbima i Srbiji. U svim sukobima na Balkanu, Norveška je praktično bila na strani srpskih protivnika, učestvovala je sa četiri bombardera u NATO-voj bombaškoj „humaniranoj misiji“, medju prvima priznala Kosovo….Ali, uprkos svemu tome, Norvežani su i dalje omiljeni narod medju Srbima. I imaju najbolji prolaz kada se radi o ekonomskim investijama.
Razlozi su jasni. Prvo, ni jedan norveški političar nikada nije rekao ni jednu arogantnu a kamo li uvredljivu reč za srpski narod. Nisu ni delili lekcije iz demokratije i ostalih političkih disciplina. Drugo, Norveška je uvek na konkretnim primerima pokazivala i dokazivala Srbima da im želi pomoći. Recimo, potpuno renovira neku osnovnu školu u nekom malom mestu u Srbiji. Ili plati i obezbedi da se uklone sve kasetne bombe.
Kada god sam nekim ljutim antizapadnjacima medju Srbima osvežavao sečanje na činjenicu da ni Norveška nikada nije bila na srpskoj strani, oni su imali opraštajuće razumevanje za Norvežane. Kao, Norvežani su mali narod i logično je da moraju slušati Ameriku, ali pritom za razliku od drugih oni nikada nisu ružno govorili o nama, a jedini nam konkretno pomažu.
Norveška je nesumnjiv dokaz da se sa malo para i uz dobro vaspitanje može doći i do simpatija i do ekonomske koristi.
Zato sam uveren da bi Janezi uživali u Srbiji simpatije i popust kao i Norvežani samo da je kojim slučajem, recimo, Slovenija izgradila jedno obdanište u Kragujevcu i javne klozete u Vranju i na beogradskoj željezničkoj stanici, i da su se pritom slovenački političari uzdržavali od arogantnog delenja lekcija i uvredljivih provokacija. Smetnja ne bi bila ni nerešeno pitanje „izbrisanih“.
Politika kao kurčenje ili kurčenje kao politika, svejedno, nikada nisu donosili dobar krajnji rezultat. Ni carstvima ni velesilama, a kamo li tek malim državama i narodima. Dobro je za Slovence i Sloveniju što u „balkanskoj utakmici“ igraju u timu SAD i njenih evropskih saveznica. Norveška je primer da je to isplativo. Ali, samo ako se igra pametno. Dakle, bez kurčenja i sa malo darivanja.
...
Odlična analiza biciklistične mentalitete slovenskih “zunanjih” politikov.
Članek v bistvu ne pove nič posebnega. Kar se tiče Kacina … hm, Slovenci ga sami poznamo in tu (z njim) se enostavno ne da storiti nič pametnega. Tip je bil vedno tak. V bistvu ima pisec prav v tem smislu, da se pri nas vedno najde nekaj takih kekcev. Lahko jih samo uvrstimo v predal skupaj s tistim “kurčevinastim” Norvežanom. Taki kot Norvežani pa Slovenci enostavno nikoli ne bomo. Nimamo severnjaškega karakterja, še manj smo z nafto bogata država, ki se je bolj ali manj izognila obema svetovnima vojnama (da ne omenjam Turkov). Že samo teh par podatkov je dovolj povednih o ogromnih razlikah v naših izhodiščih. V primerjavo s piščevimi sonarodnjaki pa se itak nima smisla spuščati…
Na koncu, ne vem, v čem je poanta spraševanja nekega Srba o razlikah med Slovenci in Norvežani. Zakaj, zaboga, raje ne pometa pred svojim pragom? Zanimivo.
Brez zamere. Ajde!
Hm, poanta članka je zanimiva, čeprav mi način ni ravno všeč. Preveč avtorjevega kurčenja je v njem. Z enim stavkom pa se vendarle ne bi mogel strinjati:”Norveška je nesumnjiv dokaz da se sa malo para i uz dobro vaspitanje može doći i do simpatija i do ekonomske koristi.” Govorimo o državi z drugim najvišjim BDP na prebivalca, ki 58% svoje zunanje trgovine naredi z nafto. Razvitost konsenzualnega načina komunikacije je sicer na zavidljivi ravni, vendar bi bilo za to bolje pogledati globlje v psihosocialne okoliščine na obeh primerjanih področjih.
Če lahko (zaradi lažje primerjave) stvar obrnem na denarno noto: djem, ti Norvežani zaslužijo ko blesavi, kaj več kot mi so oni. Tu ni pravice – so le dejstva. Če se obnašamo kot da sodimo sem (na vedenje Italije, Avstrije, Hrvaške, Srbije in BiH bi se tudi našlo precej pripomb), potem sem tudi v resnici sodimo. Če pa je kdo pričakoval, da bo v takem okolju, za povrhu okuženim še z virusom lastninjenja, zrasla konsenzualna demokracija, je še najlepša beseda, ki jo zanj najdem – sanjač.
Za razliko od gornjih komentatorjev, je meni način kako se nam je nastavilo ogledalo zelo všeč. Ni krivo ogledalo, če je podoba v nem grda. Ogledalo ne laže.
Pravzaprav lahko mirno zapišem, da to ogledalo, ki nam ga je tukaj nastavil Željko in v katerem se sedaj nejevoljno ogledujemo, prikazuje malega zlobnega Calimera, ki je ves slinast od ponižnosti v družbi velikih in pomembnih ter grob in aroganten do drugih, ki so pri njegovih gospodarjih v nemilosti.
Ker pa se na tem svetu vse vrača in vse plača ( tako nas uči stara ljudska modrost ), prihaja seveda čas, ko bomo Slovenci prav pri teh, danes od nas zaničevanih narodih, ponovno iskali podpore in pomoči in jo ponovno verjetno tudi dobili. Takrat pa glav ne bomo sklanjali le zaradi ponižnosti, temveč predvsem zaradi velikega sramu.
eno od ogledal v hiši z ogromno ogledali,.. nič posebnega in precej zmaličeno. nekatere podobe so smešne, druge groteskne, tretje te jezijo,…
Nesrečna okoliščina je ta, da našo zunanjo politiko v času odcepitve Kosova krojijo ljudje, ki so bili med slovensko osamosvojitvijo v prvih bojni črtah – Janša, Rupel in Kacin (ta v tem primeru sicer ni predstavnik Slovenije, pač pa je poročevalec Evropskega parlamenta za Srbijo, toda Srbi ga očitno dojemajo kot Slovenca) – in ki zaradi tega do Srbije ne čutijo pretiranih simpatij. Kljub temu bi morali obvladovati svoja čustva in se do Srbov obnašati vsaj korektno, če že ne morejo pokazati do njih nobene naklonjenosti. Če bi naši politiki prebrali ta članek, bi se lahko marsikaj naučili. Dobro bi bilo, da bi prebrali tudi tale odličen zapis: http://razgledi.net/blog/2008/.....h-cevljih/