Kada je počeo rat u Bosni, Mehmedalija Ahmić i Slobodan Stojanović su bili jedanaestogodišnjaci i komšije: prvi živeo u Srebrenici, drugi u obližem bratunačkom selu Donja Kamenica.
Jedne junske zore 1992. godine, Slobodan i njegovi roditelji uspeli su da se neopaženo iskradu iz sela i tako umaknu lokalnim Alahovim ratnicima. Ali, kada su stigli na sigurno, shvatili su da sa sobom nisu poveli dečakovog psa ljubimca.
Slobodan je bio neutešan: nije sebi mogao oprostiti što je izdao onoga ko ne bi njega nikada izdao. I sutradan, pre doručka, iznenada se zatrčao prema napuštenoj kući.
Po svog psa…
Uleteo je pravo u ruke svojim dželatima. Zverski je mučen nožem i potom egzkutiran hicem u u slepočnicu iz neposredne blizine. Njegov jedini i neoprostivi greh je bila pripadnost srpskom narodu!
Skoro godinu dana kasnije, tačnije 17.maja 1993., nesreća se obrušila i na Slobodanovog komšiju i vršnjaka Mehmedaliju. U potrazi za paketima humanitarne pomoći, koje su tada stanovnicima Srebrenice bacali iz helikoptera i malih aviona, dečak je naišao na jedan čija se aluminijska folija zapalila. Dok je vadio konzerve i druge stvari iz paketa, vatra mu je zahvatila odeću…
U srebreničkoj bolnici nisu imali ni znanja ni leka za teške povrede na Mehmedalijinom telu, pa je na intervenciju Medjunarodnog crvenog krsta i “Lekara bez granica” – dečak hitno prebačen na VMA u Beograd!
Mehmedalija je bio u veoma kritičnom stanju, čak 65 odsto kože mu je stradalo od dubinskih opekotina. Zato su lekari bili prisiljeni da u pomoć pozovu i dobrovoljne davaoce kože.
Javilo se njih više od dvadeset! Uprkos ratu i ratnim podelama i psihozama, svi oni su u Mehmedaliji videli samo nesrećnog dečaka, a ne pripadnika “protivničkog” muslimanskog naroda.
Dečaku je uradjeno 11 operacija. U to vreme Srbija je bila pod sankcijama, pa su i na VMA itekako kuburili i sa najosnovnijim lekovima i medicinskim sredstvima. Ali, za Mehmedaliju nije smelo ništa da fali.
Na kraju, kada je 19.januara 1994. dečak otpušten sa VMA kao izlečen, računica je pokazala da je njegovo lečenje koštalo tačno 100.137, 71 američkih dolara.
Po izlasku sa VMA dečak je skupa sa roditeljima dobio azil i dalju zdravstvenu njegu u jednoj od zapadnih zemalja. Tako je priča o njegovoj nesrećnoj ratnoj sudbini, ipak, dobila srećan završetak. Za razliku od one koja je zadesila njegovog vršnjaka i komšiju Slobodana…
Prošle godine Slobodanova majka je urgentno smeštena u zvorničku bolnicu. Život joj je bio u pitanju, pa su se i mnogi upućeni u njenu porodičnu tragediju odmah angažovali kako bi je prebacili na VMA.
Ali, nisu pomogle ni najjače veze. Nije primljena, jer Republika Srpska još nije izmirila dugove za lečenje njenih gradjana u vreme rata u Bosni…
Meni se cini, da je bilo u Srebrenici izmedju 1992 i 1995 bilo barem 8.000 puta biti Srb nego Musliman. I da, Naser Oric je u Haagu, a nema tamo one dvojice, koji ima dovoljno love, da podmiri sve troskove.
barem 8.000 pita BOLJE biti Srb nego Musliman