U prizemlju zgrade u kojoj sam stanovao u Sarajevu, do rata je bilo obdanište u koje je i moja kćerka išla; do avgusta 1992. godine u njemu su bile smeštene izbeglice, a tada ga u svoju bazu pretvoriše pripadnici jedne “specijalne jedinice”, čiji akcent nije bio jedini dokaz da nismo baš stari sugrađani.
Nekoliko dana po useljenju, zakucaše nogama na vrata mog potkrovlja. Nisu našli snajper iz kojeg sam, kako su tvrdili, i te noći sejao strah i smrt po ulici i okolnim zgradama. Ali, zapaljena cigareta u mojoj ruci beše im sasvim dovoljna za optužbu da sam “ilegalac” koji žarom cigarete emituje signale “četnicima”.
Istražitelj ljut, nervozan, agresivan, ubeđen u moju krivicu, vitla pištoljem, hladi mi njime slepoočnice, usne, usta… U sobi samo jedna stolica na koju me sedoše i pričvrstiše plastičnim štrikom. Uskoro dvojica unesoše minijaturni sto i još jednu stolicu, pisaću mašinu, stolnu lampu…
Kada za sto sede daktilografkinja u uniformi, a on uperi svetlost lampe prema mom licu, shvatih da mi se sudbina ispisuje kao na filmu; gospodar mog života i moje smrti pretvorio je svoje omiljene filmove u stvarnost, uživevši se u ulogu pravednog i pametnog policijskog inspektora kojem je dopalo da raskrinka neprijatelja opasnog po zemlju.
Na um mi pade Borislav Pekić i njegovo iskustvo sa istražiteljima komunističkih zatvora, koji su, kao i ovaj moj, film pretvarali u stvarnost. Ako želi živ ostati na kraju tog filma, njegov negativni junak – pisao je Pekić – mora da se pridržava četiri pravila.
Prvo, da ne pokazuje da se plaši, jer strah je isto što i dokaz krivice. Drugo, da što uverljivije i očitije iskazuje respekt prema istražitelju, jer to ovaj doživljava kao dokaz da je pametan i cenjen kao i uzori iz filmova, što nužno ublažava njegovu agresivnost i produžava istragu. Treće, da na svako pitanje epski opširno odgovara, počinjući priču što bliže vremenu nastajanja privatne svojine. I četvrto, da s vremena na vreme, izgovori neku reč ili rečenicu koja u toj meri nema nikakve veze ni sa prethodnom ni sa sledećim rečenicama – da istražitelja primorava da zatraži ponavljanje iskaza od mesta gde je došlo do “iskočenja”. Ukoliko istražitelj zapamti “subverzivnu” reč ili rečenicu, i upita za njeno značenje u celoj priči – treba hinjiti iskrenu zbunjenost i dobroćudno početi odgovor ispočetka.
Moj istražitelj, na sreću, nije čitao Pekića, a bio je – kao precrtan iz njegovog iskustva. Imao sam sasvim dovoljno razloga da verujem da ću biti živ onoliko dugo koliko traje istraga ili noć sama. Jer, po danu nisu preko presuđivali.
Skoro tri i po sata je uživao u filmskoj javi, jedanaest puta tražeći da ponovim poslednji deo iskaza. Ne znam da li bi i dvanaesti put, ili koliko još puta, jer istraga je, dva-tri sata pre svitanja, neočekivano prekinuta. U sobu je banuo istražiteljev partner u švercu cigara i benzina, a moj dobar kafanski poznanik iz predratnih sarajevskih vremena. Epilog: istražitelj mi se nerado izvinio, uz zaklinjanje da neće biti repriza, a ja u sebi blagosiljao Pekića i sarajevske kafane…
Te sarajevske noći se neretko prisetim, ali samo kada u nekoj knjižari razmišljam da li i koju knjigu da kupim. Vremena za čitanje je sve manje, knjiga dramatično sve više, a u svakoj od njih se krije nešto što nas može učiniti srećnijim ili nesrećnijim, veselijim ili tužnijim, mudrijim ili naivnijim… Koliko nam je život drugačiji što nismo pročitali neku ili neke knjige – to ne znamo. Znamo samo koliko su nam pročitane knjige uticale na život. Pa, i spasavale bukvalno sam život, kao Pekićeve moj.
Otud su lične priče o uticaju knjiga na nas, mnogo bolje preporuke i putokazi kada biramo knjige, nego nagrade žirija i kritike.
...
Brez sovraštva, shrljivo, tako nedavno, a s plemenito poanto…
Cedalje vec je porocil o “veteranih iraske vojne”, o njihovem trpljenju in o trpljenju tistih, ki so na drugi strani. Ko sem pred nekaj leti sstopal med Druzi v Libanonu in pil kavo s prijaznim gostiteljem v njegovem sadovnjaku, me je nakako spreletelo, da tako kot v Bosni, tudi v Libanonu zgolj cakajo na “naslednjo generacijo”. Libanon se je “zacel dogajati”, potem ko so ga zapustili Sirci, in zato upam, da Bosne tuje vojske ne bodo zapustile nikoli. Vesel sem, da mi nikoli ni bilo treba podozivljati partizanskih filmov v lastni dezeli.
Noro, groza, dvomim, da bi sam imel živce za igro by the book. Čeprav Pekićevi.
Dragi Željko! Najbrž bi v takih trenutkih, kot si jih preživljal ti, težko razmišljala, kako bi bilo najpametneje ravnati. Tudi, če bi bila oborožena z znanjem. Najbrž bi me ponesla čustva in bi jim kljubovala v korist lastne škode. Mislim, da te je rešila predvsem tvoja človečnost, humanizem v najširšem smislu besede. Potem šele prijateljstvo iz kafane. Vezi, ki si jih stkal z ljudmi. Ki jih izredne razmere sicer deloma natrgajo, povsem uničiti pa jih ne morejo. Predvsem, ko sediš s človekom iz oči v oči. Ko meriš na neznanca preko puške,je to najbrž lažje.
Dragi Željko,
…..imao si “knjigu” u nesreći…..dirljivo. Šteta što hiljade ljudi 100-tinjak kilometara istočnije, sjevernije, južnije, 3-4 mjeseca prije nisu imali priliku da se sjete Borislava P. Mozda bi dobili barem tračak nade….
O tome ko je zasluzniji za happy-end tvoje knjiško-filmske noar avanture dalo bi se raspravljati…da li je to Borislav P. ili Dobra Vila sarajevskih kafana….
pozdravčić
Postovani Zeljko,
tek sam sada nasla na internetu Vas clanak. Borislav Pekic bi se veoma obradovao da zna da su njegovi saveti nasli primenu i posluzili nekome u nevolji.
Srdacan pozdrav